DOPISNICA IZ BANATA 239 - Ljubomir Živkov: Fruštuk II скачать в хорошем качестве

DOPISNICA IZ BANATA 239 - Ljubomir Živkov: Fruštuk II

Prošle sedmice dospeli smo do istorijskog trenutka kad smo moja sestra i ja, prvi nakon ne zna se ni koliko pokolenja u kuću uneli kakao, prvi put je u našoj kujni, gde su se osećali i vanil šećer, i cimet posut po ludajnici, zamirisalo još nešto što je preko mora stiglo u Panonsku niziju. Otkako smo kod tetka Novke u Beogradu probali kakao, više nije bilo povratka na staro, kakao pa kakao. Jednolično fruštukovanje proteglo se i kad smo pošli u Zrenjanin, u školu: jedno polugodište smo, ne znam da li zbog oskudice, ili što nismo na vreme našli tamo sobu, Anja i ja putovali vozom. Nauka je na moju žalost već otkrila šinobus, koji mi se ni upola nije sviđao kao pravi voz, kupe je nestao, a on je bio prava mera i privatnosti i društvenosti, odjednom smo svi bili u istoj prostoriji, nestao je hodnik u kojem možeš da stojiš i da gledaš bandere kako trče prema kraju voza, sedišta su mogla da se okreću napred-natrag, bila su mekana i presvučena dotad neviđenom materijom, ali koja nije bila ni upola prijatna kao drvo u putničkom vozu, ubrzo su mnoga sedišta bila išaraboćkana hemijskom olovkom, ili zasečena brisom, iz njih je virilo nešto što je ličilo i na kudelju i na seno i na ličinu i na sunđer i na boktepita šta još. Do Orlovata bismo ponekad putovali pravim vozom, tamo smo presedali u nevoljeni šinobus, gde ćemo svakom jutra biti ponuđeni još toplim kiflama. Nije Jugoslovenska železnica time privlačila klijente, nego su pekari iz Orlovata, muž i žena, mladi, više im ne znam imena, ulazili sa nama u šinobus; unose po jedan veliki četvrtasti ceger, opleten možda i po porudžbini, prekriven besprekorno čistom belom tkaninom; kifle su mirisale tako da smo moja sestra i ja zaboravili na kakao popijen pre jedan sat, već smo svi imali pripremljenu gotovinu, bilo je pitanje samo ko će kupiti jednu, ko čak dve kifle. Da li su pekar i pekarka imali mesečnu kartu kao i mi, kondukter ih nikad nije usporavao u njihovoj kampanji, uglavnom bismo oba cegera ispraznili mi koji smo već fruštukovali u Knićaninu, Perlezu i Farkaždinu, verovatno je i neki srednjoškolac iz Orlovata kupio pekarsku kiflu, možda nije ni jeo kod kuće, znajući šta ima u šinobusu, uglavnom bi za Zoricu i Rajka Deurića iz Lukićeva retko kad ostala poneka kifla, jer su i paori koji idu u Zrenjanin – na pijace, ili kod doktora – podlegli mirisu i opštem apetitu u vozu, dok kroz prozor klize njiva za njivom i bandera za banderom... Odlazio sam leti u Orlovat, ali nisam nikad bio u njihovoj pekari, ukazivali su se jedino u vozu, a voleo bih da čujem ko je od njih dvoje predložio da kifle prodaju u vozu, umesto da čekaju ko će od Orlovaćana poželeti da kifle umače u mleko, ili da u kiflu udene parče šunke, ili da je nafiluje pekmezom. U koliko su sati podmesili testo, kad su ga pekli, tako da stignu na voz kad je njihovo pecivo na vrhuncu privlačnosti? Ne bih sad umeo da u policiji pomognem da se napravi njihov foto-robot, kad bi se to od mene zbog nečega zahtevalo, rekao bih samo da su oboje imali svetlu kosu i da je barem jedno od njih imalo plave oči, pozdravljam ih ako ovo možda još gledaju, i zahvaljujem još jednom za to što su mi ulepšali tolika jutra. U tri godišnja doba. ------------ Radio-televizija Vojvodine https://www.rtv.rs Servis odloženog gledanja i slušanja https://media.rtv.rs