Kako Danas Izgleda Černobilj, MESTO NA KOJEM JE ŽIVOT STAO PRE 37 GODINA скачать в хорошем качестве

Kako Danas Izgleda Černobilj, MESTO NA KOJEM JE ŽIVOT STAO PRE 37 GODINA

Nuklearna elektrana u kojoj se zbila katastrofa nije bila smeštena u samom Černobilu već oko 18 km severozapadno od grada. Nuklearka se sastojala od četiri reaktora tipa RBMK-1000, od kojih je prvi stavljen u pogon 1977. godine, a četvrti reaktor, koji je eksplodirao, 1983. godine. Černobilska nuklearna elektrana je u punom kapacitetu sa svoja sva četiri reaktora davala oko 10 % ukupne električne energije Ukrajine. Havarija je izazvala isijavanje radioaktivne materije od 150 miliona kirija u trajanju od deset dana. Radioaktivni oblak prekrio je delove Ukrajine, SSSR-a i Evrope izazvavši različite vrste trovanja od kojih su najgora bila trovanja cezijumom 137 i jodom 131. Bilans eksplozije bio je užasan - preko 600.000 mrtvih i milioni obolelih od leukemije, raka tiroidne žlezde i drugih još ne ispitanih kancerogenih oboljenja. U prvim satima nakon eksplozije osoblje centrale i ekipe prve pomoći koje su bile prisutne na licu mesta, bili su izloženi jakoj radijaciji čiji su izvori bili delovi zapaljenog reaktora, radioaktivni oblak i skladište radioaktivnog materijala. Zbog visokih doza primljene radijacije 237 ljudi je smeštenoo u bolnice od kojih je 52 preminulo u narednih desetak dana. Sudbina ostalih nije javno obelodanjena, ali se zna da niko nije preživeo. POKUŠAJ SKRIVANJA STRAVIČNE ISTINE Danas na ovom ugroženom području koje zahvata oko 130.000 kvadratnih kilometara prosečna doza radioaktivnosti iznosi između 75 - 140 milisiverta (mSv) što je u granicama dozvoljenog, ali zagađenost zemljišta i prirodnih resursa iznosi 40 kilobekerela (Bqk) po kvadratnom metru, dok se u prvoj zoni zagađenja kreće od 0.4 - 0.6 miliona bekerela! Da biste stekli uvid koliko je to zagađenje, rećićemo da je u svetu prosečna doza radijacije 2 milisiverta, odnosno 1 kilobekerel po metru kvadratnom. Ovo znači da je na ugroženom području zagađenost radioaktivnim materijalom 60 puta veća nego što je to normalno! Osobe koje su prve stigle na mesto nesreće i pristupile čišćenju u krugu od 40 kilometara oko reaktora (vatrogasci, vojska, osoblje elektrane), ironično su nazivane 'likvidatorima'. Bilo ih je stotinjak hiljada i samo su pojedinci bili opremljeni dozimetrima i potpuno ispravnom opremom za zaštitu od radijacije. Oni su evakuisali oko 150 hiljada stanovnika iz 'zabranjene zone' koja je proglašena opasnom tek 2 dana nakon eksplozije, mada je radijacija bila tolika da je, po pravilu, i čitav Kijev morao biti evakuiran, ali... Kolika je bila radijacija kojoj su ljudi bili izloženi govori još nekoliko frapantnih podataka: vojnici i ostali koji su helikopterima dovoženi da na vrhu reaktora čiste lopatama radioaktivne otpatke radili su po smenama, a jedna smena trajala je od 1 do 2 minuta, maksimalno ! Takođe, svako vozilo koje je ušlo u zonu katastrofe: helikopteri, kamioni, vojna vozila, bageri... više nikada nisu smeli napustiti tu zonu, jer su u sebe upili toliku radijaciju da bi bili fatalni kada bi se takvi vratili u zdrave zone odakle su došli. Zbog toga su tamo, nakon svega, formirana prava groblja tih vozila i helikoptera (slika desno gore). Zdravstveno stanje prvih 'spasilaca', kao i stanje raseljenih, nije nikada praćeno, a tadašnja vlada je izdala naredbu da je sve u vezi černobilske katastrofe strogo čuvana tajna. I ostala bi da katastrofu nakon par dana nisu otkrili švedski naučnici. Inače, bilo je potrebno šest godina da se stranim stručnjacima i domaćim naučnicima dozvoli ulaz u zabranjeno područje kako bi ispitali sve posledice havarije. POČETAK KATASTROFE Dan uoči eksplozije, 25. aprila 1986. godine vršena su testiranja u nuklearnoj elektrani koja su trebala testirati bezbednost sistema kao i sposobnost turbina da generišu dovoljne količine električne energije za pokretanje sigurnosnih sistema samog reaktora. Budući je za rad nuklearnog reaktora RBMK-1000 potrebna voda koja neprestano cirkulira u jezgri dokle god ima nuklearnog goriva, cilj testa je ustvari bio utvrditi mogu li turbine u fazi gašenja proizvesti dovoljno energije da pokrenu vodene pumpe od kojih zavisi rad samog nuklearnog reaktora. U skladu s tim testiranjem tokokom četvrtka 25. aprila 1986. godine pripremljeni su svi potrebni uslovi kako bi testiranje moglo početi te se tako počela postepeno smanjivati i produkcija električne energije sve do 50% posto mogućnosti reaktora, a zatim se potpuno neočekivano isključila regionalna elektrana koja je to područje opskrbljivala potrebnom električnom energijom. Nakon toga usledila je naredba od strane kontrolora u Kijevu da se daljnje postepeno smanjivanje odgodi jer je još bilo veče te je struja bila potrebna čitavoj regiji. Zahvaljujući toj neželjenoj okolnosti testiranje je odgođeno i povereno u ruke noćne smene koja je imala vrlo malo iskustva s radom u nuklearnim elektranama jer je velika većina njih bila dovedena iz elektrana koje su funkcionisale na ugalj.