У нас вы можете посмотреть бесплатно DOPISNICA IZ BANATA 14 - Ljubomir Živkov: Sedma umetnost или скачать в максимальном доступном качестве, видео которое было загружено на ютуб. Для загрузки выберите вариант из формы ниже:
Если кнопки скачивания не
загрузились
НАЖМИТЕ ЗДЕСЬ или обновите страницу
Если возникают проблемы со скачиванием видео, пожалуйста напишите в поддержку по адресу внизу
страницы.
Спасибо за использование сервиса ClipSaver.ru
Sedma umetnost čekala je kao zapeta puška, čim je stigla struja dobili smo bioskop i film nas je svrstao među najnaprednije naseobine u FNRJ: koji je grad na svakih dve hiljade žitelja imao bioskop, stanovnici kojih varoši su gledali dva filma nedeljno - sredom, četvrtkom, subotom i nedeljom! Nemaš lekara, zubara, nemaš apoteku, na ulicama su dva agregatna stanja, prašina ili blato, i tu, gde je dobošar odmenjivao sva sredstva informisanja, naprečac proradi bioskop! Kako to da smo nakon vekova mračnjaštva postali odjedared tako napredni? Lepo. Imali smo već Dom kulture, zvani familijarno Dom, il nostro Duomo, u njemu je osim kancelarija Mesne zajednice bila sala: za zborove birača, za priredbe i za - bioskop. Imali smo spremno filmsko platno, kao što je Karađorđe pre ustanka na dnu vezene torbe nosao srpski barjak, možda je bilo smišljeno već i ime buduće kulturne ustanove: „Omladinac“! Bioskop nam je vratio poljuljanu veru u ravnopravnost, učinio je da i mi postanemo neko i nešto. U orlovatskom bioskopu stolice su bile kao u kafani, mogao si da ih pomeraš, naše su bile zašrafljene za podlogu, a sedišta su se sama, shodno zakonima fizike, uspravljala kad gledaoci ustanu: nema ni danas bioskopa bez takvih stolica! Film se svaki sastojao iz činova (traka se kidala, sala bi za to vreme bila osvetljena, kao i pre žurnala), mi smo držali da se film, kao i pozorište, sastoji od činova, kolko ima činova „Majko, slušaj moju pesmu“, pet činova, pušači su činove koristili u svoje nezdrave, nedomaćinske i neekološke svrhe, cicije i sirotinja gledali bi da mufte uđu na drugi ili treći čin u nadi da će dramu razumeti i bez uvodnih činova, tako će biti dok cepanje karata ne bude povereno Curki, koji će gledaocima sa plaćenom kartom izdavati privremenu, ručno pravljenu izlaznicu, bez koje povratak u salu nije bio moguć. Film je nadmašio sve prethodne umetnosti, i stao rame uz rame sa muzikom: kakav balet, kakvo slikarstvo (koje se uostalom razvilo u Orlovatu, Sakulama i docnije Kovačici, dok je nas mimoišlo kao što oblak i nakon velike suše zaobiđe jedan deo atara, i gde se sve posuši kao cvetak kod Branka Radičevića), film smo voleli više i od arhitekture oličene u crkvi, železničkoj stanici i samom Domu; bioskop je radio i zimi, dve furune nisu uvek bile dovoljne da se sala ljudski zagreje, usled čega su neki gledaoci želeli da fabulu prate u šubarama, ali bi ih ovi iza njih primorali na sat i po gologlavosti. Nismo voleli da sedimo iza trgovca S. koji se u to doba oženio, novopečeni bračni drugovi bi svaki film, od prvog do poslednjeg čina, gledali priljubljeni glavama jedno uz drugo, nova mlada imala je bujnu kosu te su se oni na sedištima iza njih imali dobrano naheriti levo i desno. Katkad bi usred filma nestao zvuk, iz pomračine bi se začulo: „Tooon!“, ta se reč jedino tu koristila, i ubrzo bi u tajanstvenoj odaji na spratu usledila intervencija. Jednog je leta u Farkaždinu bila prija, to je devojka koja dođe odnekud na posedak, na slavu ili na raspust, prija je imala ludu sreću da za vreme sad bi se reklo projekcije boravi sa službenim licem na spratu, i mi smo to znali, u jednom trenutku film ostane bez tona, čuje se glas Duše Nićalalinog, povučenog gorostasa koji nije slovio za naročitog filmoljupca: „Prijo, ton!“ Koturovi sa filmskom trakom stizali su u drvenom sanduku vozom, biciklima smo se vozili do stanice da vidimo je li film stigao; karte su bile u četiri boje, ali kuponi cepani na ulazu nisu bili komisijski spaljivani, nego su bili bacani iza Doma, izakuće takoreći, usled čega se otvarala mogućnost krivotvorenja ulaznica, o čemu biće možda jednog dana reči. Danas su u Domu stamo stolice kojima smo porazili Orlovaćane, sobica iz koje su puštani filmovi, možda stoji još i filmsko platno, požutelo, iskrzano i zaraslo u paučinu: bioskop „Omladinac je naš Koloseum, divota iz lepše prošlosti, ali koju mi, eto, ne pokazujemo turistima. ---------------------------------------------------------------------- Radio-televizija Vojvodine http://www.rtv.rs Servis odloženog gledanja i slušanja http://media.rtv.rs