Raspadajuća kuća u centru Niša preti prolaznicima – nadležni i dalje ćute скачать в хорошем качестве

Raspadajuća kuća u centru Niša preti prolaznicima – nadležni i dalje ćute

U samom srcu Niša, na Obilićevom vencu, stara porodična kuća godinama se urušava naočigled građana i nadležnih. Nedavno obrušavanje dela zida na trotoar ponovo je otvorilo pitanje ne samo nebrige vlasnika, već i nedostatka jasnih propisa i odgovornosti lokalne zajednice. Ovaj slučaj postao je simbol šireg problema – kako dozvoljavamo da vreme, nemar i sistemske rupe ugrožavaju bezbednost i izgled grada u kome živimo. U širem centru Niša, na Obilićevom vencu, nalazi se stara porodična kuća koja je godinama stajala kao tih, neugledan podsetnik na sve ono što naša zajednica ne ume, ne može ili ne želi da reši. Zidovi koji otpadaju, korov koji preuzima dvorište, drveće koje raste kroz prazne prozorske otvore slika je objekta koji je odavno prepušten vremenu. I nemaru. Kada se pre nekoliko dana deo zida obrušio direktno na trotoar, mnoge Nišlije to, zapravo, nije iznenadilo. Građani godinama upozoravaju da je pitanje trenutka kada će se nešto desiti. I dogodilo se. Srećom, ovoga puta bez žrtava. Ali, koliko dugo ćemo u ovom gradu računati na sreću? Danas, pešaci više ne mogu da prođu tim delom trotoara. Na terenu nema radnika, nema sanacije, nema plana. Samo crveno-bela traka, kao simbol prividnog reda i potisnute odgovornosti. Prema javnim podacima, kuća je u privatnom vlasništvu. I tu nastaju pitanja na koja u Srbiji gotovo nikada nemamo jasne odgovore: gde prestaje privatno, a počinje odgovornost prema zajednici? Da li vlasnik ima pravo da svoj objekat ostavi da preti prolaznicima, ili grad mora da reaguje? I, možda najvažnije, zašto ne postoji propis koji bi ovakve situacije sprečio pre nego što ugroze živote ljudi? U mnogim uređenijim zemljama postoje jasna pravila: na nekoliko godina, vlasnik je dužan da svoje fasade, krovove i dvorišta dovede u stanje bezbedno za ulicu i komšije. Ako nema sredstava, lokalna zajednica pomaže. Jer ideja je jednostavna, ne uređuješ samo svoju kuću, već uređuješ grad. Srbija je, nažalost, još daleko od takvog sistema. Kod nas se stari objekti najčešće ruše da bi ih zamenile nove višespratnice, bez mnogo razmišljanja o kulturnoj, istorijskoj ili arhitektonskoj vrednosti. A oni objekti koji nisu interesantni investitorima prepuštaju se propadanju. Tako nastaju “crne tačke” po gradu: kuće koje se raspadaju, ali i sistemi koji se ne pomeraju. Ovaj slučaj sa Obilićevog venca 51 zato nije samo priča o jednoj staroj kući. Ovo je priča o tome kako dozvoljavamo da zajednički prostor postane nečija privatna ruševina. O tome kako čekamo da se nešto desi, umesto da delujemo. O tome kako se odgovornost razvodni između vlasnika, grada, opštine i inspekcija, sve dok, na kraju, ne ostane niko odgovoran. Nadležni će, nadamo se, reagovati. Ali ne zato što kamere beleže, već zato što je to njihova dužnost. A možda bismo kao zajednica konačno mogli da se zapitamo: koliko sličnih kuća još imamo? Koliko puta ćemo prolaziti pored problema i praviti se da ga ne vidimo? Jer grad nije samo skup zgrada. On je ogledalo naše brige – ili našeg nemara. FB stranica:   / belami.rs   Instagram: @belami.rs portal: http://www.belami.rs/ YouTube: https://www.youtube.com/channel/UCUBH...