ĐORĐE BOŽOVIĆ-GIŠKA"POSLEDNJI OPROŠTAJ" 18.09.1991 скачать в хорошем качестве

ĐORĐE BOŽOVIĆ-GIŠKA"POSLEDNJI OPROŠTAJ" 18.09.1991

Dok su oni hteli da ga ubiju kao okorelog razbojnika, Đorđe Božović je fanatično želeo da pogine, ne ni kao anđeo, a ni kao divlja zver, već samo kao čovek. Zaljubljenom u herojsku literaturu, žurilo mu se da neko napiše kako je Lika bila njegovo Kosovo i kako se nepobeđeni vitez najčuvenijih gradskih tuča i vanserijski mangup s beogradskog asfalta preselio u ep i zauvek nastanio u nebeskom carstvu srpskih ratnika Tog dana imao je lice Harisona Forda koji je, umesto u potragu za izgubljenim kovčegom, krenuo na putovanje koje se moglo i smelo završiti samo smrću. Pripadao je onoj vrsti ljudi kojima je ona bila jedan od načina života i znao je da će, kad bude mrtav, biti ne samo podoban i skroz okej, nego će ga se još više bojati. I dok su se mnogi razočarano pitali da li ono što je Giška čitavog života tražio uopšte postoji, on je otišao s pobedničkim osmehom nekoga ko je do kraja romantičarski tvrdoglavo bio ubeđen da je i svoj život i svoju smrt poklonio jednoj novoj Srbiji, iako mnogi njegovi poslednju odvažnost među ličkim šljivama nikada nisu mogli razumeti, a još manje politički opravdati. Đorđe Božović je fanatično želeo da pogine, ne ni kao anđeo, a ni kao divlja zver, već samo kao čovek. Tog jutra izgledao je stariji od trideset šest godina koliko je trebalo da napuni, izbrazdan ožiljcima svoje burne mladosti, koja ga je terala da radi ono što drugi nisu smeli, ali i za sva vremena obeležen kao neko ko nije bio ni moralno, ni politički podoban, čak ni da glavu da za Srbiju. Otkako se rodio, sve što bi poželeo pripadalo je drugima, pa je vrlo brzo uvideo i da u odabranom stroju najvećih i najglasnijih patriota za njega neće biti mesta, jer su ih zauzeli zaslužni junaci po sumnjivom ukusu režima. Ispričao mi je kako su on i ekipa danima strpljivo dreždali na terasi stana Stjepana Đurekovića u Minhenu u nameri da ga, po nalogu Državne bezbednosti, likvidiraju kao neprijatelja i ustašu, kao što je sebi kasnije priznao da nije imao snage da po istom zadatku, u nekom toaletu zadavi četničkog vojvodu, popa Momčila Đujića. Giška je bio ponor protivrečnosti, iznenađenja i nelogičnosti od kojih je jedino bilo jasno da je kriminal predstavljao samo jednu stranu njegovog talenta, dok je drugima bio državna apanaža – sjajna nadnica za podobnost i pokornost. Đorđu Božoviću je bilo suđeno da bude heroj samo sutradan posle smrti. Pošto mu je iz Milana stigla zakasnela oslobađajuća presuda, po kojoj je prethodno šest godina robijao, odmah su ga optužili da je bio najobičniji švercer droge i oružja. Opisivali su ga kao zloglasnog kriminalca, prozivali kao bivšeg robijaša, proglašavali državnim neprijateljem, pretresali mu detaljno isuviše burnu prošlost, lovili ga u nedozvoljenim radnjama, olajavali ga i istovremeno ga se bojali, pretili mu i odvrtali šrafove na kolima, postavljali zasede u najpopularnijim beogradskim diskotekama i slali bataljone milicije da ga uhapsi. On im je stalno izmicao, vozio brže od njih, iskakao kroz prozore i kao hajdučki Romeo se spuštao niz čvorovima sastavljene zavese, ostajući do kraja usamljeni vitez ulice koji je izazivao strah ili smrt na asfaltu, pobednik u svim tučama, dvadeset šest puta ranjavani srpski mangup, o kome se pričalo da se uvek trudio da bude odvažniji i luđi od ostalih. Mi smo svi bili zadojeni onim – pionirska marama, živeo Tito, živela partija. Ja sam prvi zaplakao kad je on umro, u samici i najstrožem zatvoru u Francuskoj. Pošle su mi suze same od sebe. Samo što nisam pao u nesvest. A meni su isti ti komunisti bukvalno utukli oca Bio je spreman da se, ako zatreba, porve pošteno s čitavim svetom, čvrsto ubeđen da se komunizam može „razbiti ko zvečka”, razbucati kao bajati spomenik, razlupati pesnicama i zdrobiti golim rukama, što je njemu, kao najjačem, predstavljalo glavni zadatak. Onima koji ga nisu shvatali ozbiljno, ili su pak u tome preterivali, javno je obećavao prave srpske batine, dok je legitimnog četničkog vojvodu zvao uviđavno gospođicom uveren da je, za razliku od njega koji je svojevremeno strpan u zatvor, jer se s Brankom Mikulićem raspravljao ko više voli Tita, on bar znao zašto je robijao po čitavoj Evropi. Bilo je mnogo toga apsurdnog u životu Đorđa Božovića. Kad sam ga pitala da li se on preko kriminala kalio i spremao za borbu protiv komunizma, Giška je skrušeno odgovorio: „Moraću duboko da vas razočaram. Ja sam Tita obožavao. Bio sam spreman da poginem za njega!” Odmalena mi je nadimak Giška. Valjda potiče od Gice, prasenceta. Kao klinac sam bio prvo mršav, žgoljav, pa sam se posle od nekog američkog leka bio toliko ugojio da sam imao sto pedeset kila. U vreme tih besnih beogradskih godina imao sam obično od pet do deset tuča nedeljno. Pretrpeo sam poraz jedino od Žorža Stankovića, koji je tada bio bokserski šampion. On je dva puta padao, ali me je na kraju udario tako da me je razvalio. Tada mi je bilo četrnaest godina i nisam više nijednu tuču izgubio.......