Serbian Heritage Academy of Canada Promocija knjige Radoja Rajka Radojevic скачать в хорошем качестве

Serbian Heritage Academy of Canada Promocija knjige Radoja Rajka Radojevic

“ПРОТИЊАЊЕ ОД УШУРА ДО ПАНАИЈЕ“ Књига Радоја Р. Радојевића: “Радојевићи – Прича о шумадијским домаћинима.“ Целокупна, овогодишња, активност Српске националне академије у Канади, у знаку је четрдесетогодишњег јубилеја. Један од таквих програма је и видео промоција књиге, двоструког доктора историјских наука – и у Канади и у Србији – Радоја Р. Радојевића, објаљена у издању Чигоја штампе, у Београду 2018. године под насловом “Радојевићи – Прича о шумадијским домаћинима.“ Рајко Радојевић је изузетно ангажовани јавни радник у српској дијаспори у Торонту. Поред осталог био је дугогдишњи Секретар Српске братске помоћи, као и председник Српске националне академије. Обзиром на пандемију COVID-19, промоција је снимљена током минулих дана, у просторијама СНА у Торонту. Књигу је представио књижевник и историчар уметности Радован Гајић, а одломке и уметнички део реализовала је глумачка екипа: Ана и Димитрије Поробић и Дуле Аврамовић. Између осталог, Гајић је, о књизи, рекао: “Аутор, у свом делу, нема намеру да представи Шумадију као посебну изузетност српства већ да управо, на примеру једне породице и њеног рода, кроз миграције унутар самог на/рода, покаже свесрпскост највеће масе балканског становништва, коју су увек туђинска настојања крњила и осипала, да му силом освајача одузму аутентичност и етничку аутохтоност и историјска права која му отуда припадају. Први закључак који се намеће, после читања дела “Радојевићи“, јесте да се ради о вишедеценијском раду на теми, што је и логично, било нужно, обзиром да се ради о вишевековном временском распону, који тема обухвата или тачније, ради се о вековно неухвативом. Још нико, ни лични породични, Гордијев чвор није расплео до, шумадијски речено: “свог најтананијег коренка.“ Кроз призму етнолошког и историјског, овде је, далеко више, озбиљна антрополошка студија о животу шумадијских домаћина и опстанку српских домаћинстава кроз узвишености и драму историјских кретања. Књига ври и врви од података било историјских било етнолошких било социолошких. Рајко нам пружа подробне податке о социолошкм стању српског села у областима просвете, хигијене, подизања културолошког нивоа становништва. Посебно се бави настојањем државе да омогући домаћинствима стицање савремених знања у обради пољопривредног аграра. Овде су сва протињања породице Радојевић, од поточаре у селу Јунковац, где су, у једном тренутку, баба Јагодини Јагодићи (од којих су и Радојевићи), по поменутим белешкама проте Илије, били и воденичари и живели и од ушура за свој рад – од онога што се остави воденичару за посао млевења (обично је бивало око четири посто од укупнео самлевеног). Протињања су овде до свих оних панаија, до свих тих задушних жита, која су следовала свакој српској души, било по старини, било по несрећама или ратним заслугама. Централна окосница ове породичне повести тиче се највише 19-ог и 20-ог века али и прожима и данашње дане (21-ог века) до, Богу хвала, још живих, бројних потомака баба Јагодиних, до породица из њеног роја расутих по свем свету, успешних у својим пословима и опредељењима. Како је и сам аутор, Радоје Радојевић, записао на 354-оој страни, записао: “Историјско памћење, везано за једну фамилију, требало би да буде, за млада поколења, потка на којој је засновано њихово сопствено трајање. И то је био мотив да ова књига буде написана.“ Од намере, да начини споменицу роду и роджеству, начинио је и леп споменик културе, свом народу и личнопм потомству на чување. Пред читаоцем је дело чија је намера – да не заборавимо и да се не заборавимо – прецизно изведена и у потпуности успела.“