Miloš Crnjanski – STRAŽILOVO (Tekst) govori Voja Brajović скачать в хорошем качестве

Miloš Crnjanski – STRAŽILOVO (Tekst) govori Voja Brajović

Miloš Crnjanski – STRAŽILOVO / Poezija, Recitacija (poemu govori Voja Brajović), Tekst pesme + Miloš Crnjanski o poemi STRAŽILOVO / Tekst pesme: STRAŽILOVO Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. I ovde, proletnje veče za mene je hladno, kao da, dolinom, tajno, Dunav teče. A, gde oblaci silaze Arnu na dno i trepte, uvis, zelenila tvrda, vidim most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu fruškog brda. I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom, što u reci, rascvetan kao krin, blista, znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz vodu što zvoni, u nebesa čista. I, tako, već slutim da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim. I, tako, već živim, zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim. Poveo sam davno tu pognutu senku, a da sam to hteo, u onoj gori, poznao grožđe, noć, i terevenku, i potok, što sad, mesto nas, žubori. I, tako bez tuge, oči su mi mutne od neke bolje, duge. I, tako, bez bludi, na usnama mi gorka trulost rudi. Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brda zidam, iz voda i oblaka, i kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me ljubav slabi, do slabosti zraka, providna i laka. Znam da mi u kosu, po zori rumenotamnoj, tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu. A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj, dve zaspale, bolne, dojke ne daju da se glasnim krikom baci po trešnjama, što mi ostadoše, u zavičaju. I, mesto da vodim, pogledom zelenim, kao pre, reku što se sliva, da skačem, ko Mesec, po gorama pustim, i zažarene šume da potpirim, sad, plavim i gustim snegom i ledom, smešeći se, mirnim sve sto se zbiva. I, tako, bez veza, steže me, ipak, rodna, bolna, jeza. I, tako, bez doma, ipak će mi sudba postati pitoma. Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto. Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira. Već davno primetih da se, sve, razliva, što na brda zidam, iz voda i oblaka, i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom, da me ljubav slabi, do slabosti zraka, providna i laka. Lutam, još vitak, po mostovima tuđim, na mirisne reke priležem, pa ćutim, ali, pod vodama, zavičaj već vidim, otkud pođoh, posut lišćem žutim i rasutim. I ovde, rumen krina, sa devojačkog rebra, ja, zorom, umorno brišem, bez milina. A kad utopim čun Mesečev, od srebra, u novo more jutra i trave, sednem na oblak, pa gledam svetlosti što se po nebu, uz moje strasti, jave. A mesto svog života, davno živim bure i senke groznih vinograda. Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu, bolesnu neku mladost, bez prestanka, tek rođenjem došlu, sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka, na moj život pada. I, tako, bez groba, veselost je neka, u meni, rugoba. I, tako bez tela, duša mi je nevidljiva, i nevesela. Jednog proleća, i ja sam gorko znao da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem. I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao, nag, na dnu neba, opivši se zavičajem. I, tako, bez lica, na liku mi je senka jarca, trešnje, tica. I, tako bez stanka, teturam se vidikom, bez prestanka. Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim, na mirisne reke priležem, pa ćutim, ali, pod vodama, zavičaj već vidim, otkud pođoh, posut lišćem žutim i rasutim. Drhtim, još vitak, od reka i nebesa. Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to i ovde slutim, za gomilom onom, jednom, davno, mladom, pod sremskim vinogradom. Za jedan blagi stas, što, prvi put, zaljulja višnje i trešnje, poljupcem, kod nas i poskoči, vidikom, sa ritova mulja. Za društvo mu, što po vinskom mehu svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim, preskačući, prvi put, potoke, u smehu. A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj smeh rasut, nad svakim telom, golim, i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi, pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva, u izmoždene grudi, jer se, u proleću, sve to opet zbiva, svuda, gde ja volim. . . . Tekst cele poeme: https://balasevic.in.rs/milos-crnjans... Video i audio obrada: Bistrooki tim 24. 1. 2024.    / @bistrookikutak   Naši sajtovi: https://balasevic.in.rs/ i https://antologija.in.rs/ Facebook:   / bistrooki.kutak   Instagram:   / bistrooki.kutak   X (Twitter):   / rimovanje   Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge YouTube kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)