Поклоничко путовање у манастир Пресвете Богородице у Лешју скачать в хорошем качестве

Поклоничко путовање у манастир Пресвете Богородице у Лешју

Манастир Покрова Пресвете Богородице изнад села Лешја, десетак километара југоисточно од Параћина, потиче из средњег века, али је његов настанак тешко ближе одредити. Манастирска црква са основом триконхоса, из средине 14. века, представља најстарију грађевину тог типа у Поморављу. Њени темељи су откривени 1923. године, на обронцима планине Баба, смештени на омањој заравни, заштићеној оштрим стенама са источне стране. На њеним рушевинама је почетком 21. века подигнута нова црква, тако да је Лешје данас активан женски манастир. Рушевине манастира Пресвете Богородице су проглашене спомеником културе од великог значаја и данас се налазе под заштитом Републике Србије, у склопу заштићене споменичке целине Петрушка област. Писани историјски извори о манастиру сведоче да је жупан Вукослав са синовима Црепом и Држманом подигао манастирски комплекс у Лешју и поклонио га 1360. године, заједно са манастирским имањем, светогорском Хиландару. Његови синови су касније тражили да се манастир и његови поседи врате под њихову управу, јер су, услед небриге, запустели. Подршку у овоме су им пружили њихови сениори Лазаревићи, прво Лазар, а потом и Стефан, тако да је Лешје престало да буде метох Хиландара, али су формална питања окончана тек 1411. године. Без обзира на сва та дешавања и упаде Османлија, који 1413. године заузимају оближњи утврђени Петрус, манастир Лешје је у периоду од 1360. до 1456. године био значајан духовни центар. Властелинство, са црквом Богородице Петрушке, доведено је, међутим, небригом Хиландараца до „последњег запустенија“, због чега су се Цреп и „старац Дионисије“ (Држманово монашко име), обративши се цару Урошу, затражили и повратили своју баштину. После смрти старца Дионисија (између 1375. и 1379/80.), који је несумњиво успешно управљао манастиром са бројном обитељи, Хиландарци су затражили свој бивши посед. Исход је био да је патријарх Јефрем пресудио у Црепову корист, што је потврдио и Јефремов наследник, патријарх Спиридон, а коначно и сам кнез Лазар. У метежу после косовског слома државе, изгледа да је посед манастира „Лештија“ поново ушао у посед Хиландара. Црепов син Венедикт водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и властеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист. Венедикт је веома дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот Ђурађ Бранковић „игумана Лештијанског кир Венедикта“, као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио као члана посланства која је ишла да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је почетком 1453. и допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мошти том приликом, макар краће време, боравиле и у Лешју. У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у „Лештију“ био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором. Познато је да је Венедикт 1426. године боравио на Светој Гори, и тада за њега један Шестоднев Светог Јована Златоуста преводи монах Јаков, а други с грчког преводи он сам „у славу Божију и Пречистије Матере Божије Лештијанскије“. Лешје је Венедикт напустио када је постао грачанички и новобрдски митрополит. После пада Новог Брда добио је 1456. год. од деспота Ђурђа Бранковића на доживотну управу манастир Враћевшницу, а након пада Смедерева 1459. повукао се на Свету Гору у манастир Светог Павла где се упокојио и где је и сахрањен. Историјски извори сведоче да је Цреп имао и ћерку, монахињу Анисију. О њој се зна веома мало. Као и за њеног брата Венедикта, познато нам је само њено монашко име, као и то да се упокојила 1426/27. године. У бревији манастира Велике Лавре на Светој Гори, спомиње се монахиња Анисуја „ћерка блаженог Церпа која се подвизавала у Србији у заједници својој“. Одатле се не може сазнати да ли је она живела у Лешју, где јој је брат био игуман или је као монахиња боравила у неком другом, женском манастиру у Србији. У средњовековним изворима у вези с манастиром, спомињу се појмови пустош Петрус и пустиња лештијанска. Раније се сматрало да је овај крај у средњем веку назван пустињом јер је, наводно, по предању „до скоро“ био сав у песку. Међутим, уочено је да, иако у Србији постоји већи број каменитих, врлетних и ненасељених предела, ни један не носи назив пустиње, осим оних где је потврђено да су били настањени пустиножитељи. Ово треба схватити да је назив „лешјанска пустиња“ коришћен због монаха пустињака који су ту крајем XIV и у XV веку, а можда и раније, обитавали. Монаси пустињаци повлачили су се у испоснице у околини, а у манастир су долазили одређеним данима на Свете Литургије. Из натписа у једном панегирику сазнаје се да је „у пустињи лештијанској“ по жељи деспота Стефана Лазаревића писао јеромонах Јован. Он је спадао у монахе Синаите. Познато је да су се монаси синаитског типа, због свог усамљеничког начина живота често интензивно бавили писањем књига.