Bajka: Medvedova ženidba (Desanka Maksimović) PGP RTB скачать в хорошем качестве

Bajka: Medvedova ženidba (Desanka Maksimović) PGP RTB

Tekst: Desanka Maksimović Muzika: Lambra Dimitrijević Izvođači: Dobrila Matić, Branka Mitić, Ružica Sokić, Milica Manojlović, Ljubiša Bačić, Dragan Laković i Milan Panić Reditelj: Vera Belogrlić PGP RTB COPYRIGHT DISCLAIMER UNDER SECTION 107 OF THE COPYRIGHT ACT 1976 Copyright Disclaimer Under Section 107 of the Copyright Act 1976, allowance is made for "fair use" for purposes such as criticism, comment, news reporting, teaching, scholarship, and research. Fair use is a use permitted by copyright statute that might otherwise be infringing. Non-profit,educational or personal use tips the balance in favor of fair use. Medvedova ženidba Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda, staje suvog zlata, hiljadu dukata. Četiri šubare vrede silne pare, a čizme duboke teške do tri oke. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa, lija dugog repa. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a Dundo se pokloni do zemlje, pa reče: Pametnice, lijo, daj mi svoju kćer, ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan, brdo su mi leđa; u času ću smrviti svakog ko je vređa. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo, sve je krasno, al’ si, medo, stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško, ali se brzo uteši misleći: „I bolje što se već udala; nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom.“ I na um mu pade da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Ugledavši ga onako veselog, začuđeno upita kojim dobrom je došao. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče, čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim, s tobom orodim. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan, medo, stvor: sav si truntav, sav si spor, kao da sto kila nosiš, a zečevu kćerku prosiš. Uzdahnu Dundo kad ovo ču, ali se opet brzo uteši, govoreći sam sebi: „Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca; i ona sigurno voli mnogo da trči, pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti.“ Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu, te pođe da nju zatraži. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče, kćer mi daj! Ako nećeš, dobro znaj, napašće te sav naš rod. A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. Medved zimi spava otekne mu glava, medovinu pije od mraza se krije. A mi smo vuci-halauci, hrabra srca, zuba ljuta, svako nam se sklanja s puta; ne pijemo nikad meda, niti se bojimo snega, niti se bojimo leda. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio, ali steže srce i pomisli: „Šta će meni vukova jedinica. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu.“ Utom skoči s drveta veverica. Bila je sjajne dlake i okretna, pa se medi mnogo svide, te je zaustavi: Veverice lepa, udaj se za mene, bićemo lep par; kruščice medene daću ti na dar. Ali ona gotovo i ne zaslade, samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom, medvede, veverice ne jedu medenih krušaka; lešnikom se hrane sa zelene grane. Šta će, kud će, pođe medved dalje gunđajući u sebi: „Nisam ni lud da se ženim vevericom, morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću.“ Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena, budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. Igraću ti kolo svaki božji dan. Uzbraću ti cvet još neuzabran. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si, dragi medo, slep: hrapav imaš glas, trapav imaš stas; a lasu malenu hteo bi za ženu. Pomisli medved postiđeno: „Tako mi i treba. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu, obraćam se raznim uobraženim palčicama“, i naže natrag kući koliko ga noge nose. Kad tamo, a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice, udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. Ići ćemo svuda zajedno u lov. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala, pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret, pevajući: U medveda Dunda povelika bunda, staje suvog zlata hiljadu dukata. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni.