ДОЧЕК ОВОГОДИШЊЕГ ПОБЕДНИКА ГУЧЕ У БОЈНИКУ скачать в хорошем качестве

ДОЧЕК ОВОГОДИШЊЕГ ПОБЕДНИКА ГУЧЕ У БОЈНИКУ

Михајло Зећировић из Бојника са 15 година победио је на 63. Драгачевском Сабору у Гучи. Свира од своје 7 године у оркестру који води његов отац Исидор. Ове године је први пут наступио на главној сцени такмичећи се са својим оркестром за титулу најбољег у конкуренцији 16 финалиста, трубачких оркестара из целе Србије. Ове године из Гуче у Бојник су стигле 3 награде, Михајло је проглашен за најбољег трубача, Мануелу Аметовићу је припала Друга труба Драгачева а најбољи басиста је Никола Сејдић из оркестра Исидора Зећировића. Бојник има чиме да се поноси. Од три овогодишња добитника награда из Бојника двојица су младићи од 15 и 17 година. Пред њима је још много натупа и такмичења, много победа и успешна каријера музичара. Михајло је веома млад направио први корак, освојио трубу у Гучи, и наговештава да ће једног дана бити краљ трубе баш као Фејат. Михајло каже да се за наступ у Гучи спремао вежбајући дан и ноћ још од прошлог сабора. Бити најбољи у Гучи и освојити трубу је остварење његовог дечачког сна. На почетку наступа имао је малу трему али је уз подршку оца Исидора и музичара из оркестра заблистао и показао шта зна. Дао је гас, гас, гас и својом трубом одувао конкуренцију. Отац Исидор, вођа оркестра, са поносом говори да није ни помишљао на овако нешто али када су после савладане треме кренули да свирају пуном снагом и из срца знао је да ће освојити неку награду али није ни помишљао да ће Михајло постати најбољи трубач Гуче. Победнике Гуче дочекао је Дејан Стојановић, заменик председника општине Бојник, честитао им је на постигнутом успеху и са поносом говорио да су управо трубачи бренд Бојника, скоро да нема године да у Бојник не стигне нека од битнијих награда из Гуче, а трубачи су амбасадори културе Бојника. Истакао је да се данас Србија поноси Новаком а Бојник Михајлом, Мануелом и Николом. Бојник је колевка трубе у Србији. Овде је свој живот проживео Фејат, краљ трубе, господин са трубом у белом оделу. Оставио је свој траг на светској музичкој сцени, оставио је потомке, изузетне музичаре који сада одушевљавају љубитеље овог звука али је свој траг оставио и међу другим талентованим Бојничким музичарима којима је помагао и које је подржавао и саветовао. Када је Исидор добио своју прву трубу поклонио му је писак и дао додатни подстицај да још више свира и постане врстан трубач. Прво што су Исидор и његови музичари пожелели по доласку у Бојник било је да испред дома Сејдића свирају једну песму и тиме одају почаст овом великану кога изузетно поштују. Да је Небојша исти као његов деда Фејат показао је узвративши на овај дирљиви гест трубом. Небојша и Виктор Сејдић су се придружили Михајлу, Исидору и њиховом оркестру и заједнички одсвирали "Свирај, свирај Фејате" илити Фејатову дирладу. У дворишту испред Фејатове куће свирало се као на најзахтевнијој светској сцени, овде није било фалш нота, овде се свирало из душе, овде су свирали најбољи за највећег, за великана, за краља трубе, за Фејата као да их слуша и да ће их строго прекорити за све што је мање од савршенства.