DOPISNICA IZ BANATA 188 - Ljubomir Živkov: Stilske vežbe скачать в хорошем качестве

DOPISNICA IZ BANATA 188 - Ljubomir Živkov: Stilske vežbe

Nisam baš išao na kurs glume, ali smo se Anja i ja sa babom igrali glume, dogovorimo se šta će ko biti, i iz glave izmišljamo dijaloge u nadi da će oni sami dovesti do dramskog zapleta, baba je u jednoj prilici uzeo ulogu prodavca namirnica na pijaci (na koju mislim da nije nikad otišao, ni kao kupac, niti da nešto od naše hiperprodukcije ponudi gospodi na Đermu), ja sam valjda dobio ulogu inspektora, a Anja, koja ima šest ili sedam godina, je gospoja koja sa cegerom šparta između tezgi, samo što ja neću stići da zagorčam dan prodavcu, koji bog te pita da li ima sanitarnu dozvolu, ja sam još neuključen dok pripadnici ova dva staleža otpočinju konverzaciju, dobar dan, rekla je Anja čim je uspela da se uozbilji, jer smo oboje bili skloni da se smejemo zato što je to sve kobojagi, dobar dan želim, odaziva se poletno prodavac, u slavu prodaje domeće ono “želim” koje mu tamo gde živi nije potrebno: “Šta želite?” – “Pa ja bih uzela jedno dve kile jaja...” I trgovac i inspektor prsnu u neplanirani smeh, što se smejete, nije pravo glavnoj glumici, proći će nekoliko decenija i ja ću u tuđini praviti pecivo po receptu bivše kolonijalne sile, ima ih sad i kod nas, a ja sam ih prvi put probao i mesio u Filadelfiji, muffins, za koje recept počinje: EIGHT CUPS OF EGGS, osam čaša jaja, ne idu znači jaja obavezno i uvek na komad, ne idu baš ni na kile, kako je u pretpionirskom uzrastu mislila moja sestra, ali cup je jedinica mere za zapreminu, i jeste preciznije držati se nje, jer jaja mogu biti velika kao guščija, a mogu biti sitnija nego ona od morke, koja bede sve i presve na Uskrs. Ručak u polju je na pokrovcu rasprostrtom u ono malo hlada što ga prave kola, ponekad se tu servira i kuvano jelo, ili se opet jede ono što je bilo za fruštuk, lebac, slanina, lukac, paradajz, ako je letnje doba, uglavnom je takoreći za trpezom i Majza, naša kera neodređene i nevažne pasmine, gleda upitno unaokolo, preko sofre, hoće li biti poslužena odmah, ili će joj, ako smo mi jeli pileći paprikaš, na kraju biti data šija i nesavršeno oglodana lubura, baba je primeti i kaže u njeno ime poluglasno i poluprekorno: “A ja?!...” Svi pogledaju u Majzu koja razume da se o njoj radi, ali deluje uvređeno, na šta će baba: “Šta mislite kad bi sad kazala: ‘Šta je, niste znali da kera može da govori?!’, a mi poispuštali kašike, dvoje se zagrcnulo, jedno palo u nesvest…” & Steva Nikodinov mi pričao da su išli njih dvojica mislim u Kovačicu, na izlet, lepo se obukli, i moj ti baba, glatko izbrijan, preplanuo kao da se tek vratio sa Kariba, u ispeglanoj beloj košulji, uzgredno pred kelnericom natukne nešto o anesteziji, a vi ste lekar, pita ga dok otvara drugu flašu piva, da, hirurg.. – U Pančevu? - pretpostavlja sagovornica, ne, radim u Kamenici, a živim u Novom Sadu… vi ovde i živite i radite, da, da, razgovor teče kao podmazan, a Steva gleda u šake, koje vajni hirurg nije spustio na kolena, nego su na kafanskom čaršavu, ispucale od zemlje i od sunca, od vila kojima su istovarile vagone repe, kelnerici su promakle zahvaljujući uglađenosti govora i samozadovoljstvu kojim je hirurg zračio, a odgovarale su opisu Krste Nikodinovog koji je pokazujući svoje grube i četvrtaste šake kazao: “Gle dlan! Možeš kosu da kuješ na njega!” ------------- Radio-televizija Vojvodine http://www.rtv.rs Servis odloženog gledanja i slušanja http://media.rtv.rs