Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI (Tekst) скачать в хорошем качестве

Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI (Tekst)

Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI / Poezija, Recitacija (poemu iz 1878. godine govori Dejan Čavić), Zanimljivosti, Tekst pesme: Iz mora nikli dvorovi beli. Čim su se tako divno popeli? Jesu l’ ih vali sobom izneli, lice im vodom umili slanom, il’ ih je sunce umilo danom? Ni voda vlagom, ni sunce sušom, Venecija je dahnula dušom: prošla je bolest večita, duga, prošla je skoro morija, kuga. Đemija plovi bogata, zlatna, u more stere vezena platna, more se pred njom veselo peni: Dužde se ženi. Al’ ne ženi se ko drugi ljudi: Careva ćerka čeka i žudi prosilac da joj okiti grudi divotom svega istočnog blaga, pa da mu bude nevesta draga; al’ dužde na nju ne svrće traga, ni lav mu na nju ne miče krila: Duždeva neva, duždeva snaga, carica samo krilatih sila, Morska je vila. Nevesta čeka u svojoj slavi, iz oka vlažnog duša se plavi, u njoj se dužde milinom davi, nazire biser, divote sluti što su joj njima kićeni skuti; a neva širi naručja meka, valovite grudi ga čeka. — Razastri, nevo, duvak ti beli što su ga vali, deveri mali, penom ispleli, tebi prideli, dužde ti prsten natiče velji! — Venčani prsten potonu na dno, varnicom more kresnulo hladno, s miline sušte neva se užde: Venčô se dužde. — "Veseli da ste, kićeni svati! Ovu će slavu vekovi znati: U slavu moje neveste divne, u spomen spasa od kuge kivne, crkvu ću dići nebeska krasa na ime sveto matere Spasa." — Gospoda ćute, pogledom mute, al' ipak zbore glave pognute: „Tvoja je, dužde, uvek starija: Neka se diže Santa Maria della Salute!" — "Neka se diže, neka se diže!" Samo je jedan pognuo niže prosedu glavu; dužde ga pita: "Kamo se, kneže, misô ti skita?" Starac mu zbori: "Mučno je, dužde, starijem reći istine sušte; briga mi velja veselje muti: kako ćeš dići zadužbinu ti? Sve smo livanske srezali kedre da podignemo dvore ti vedre, pa otkud, dužde, briga je prva, naći osnovu drva? otkuda drva, otkud kolaca, domu molaca?" Al' oko šajke diže se more, valovi duždu šapuću, zbore: "Što će ti stabla daljnoga kedra? Drugu ti hranu trebaju nedra: Bliže se diže jedna mi druga što mi se navek nizini ruga; šume joj divne oglavlje rese, u pakost tonem kad ih zatrese, jedom bi suhim sebe popila kako me ljuti Zagorka vila! Al' kosa njena opasti mora, ogolit vila slovenskih gora! Ču li me, vojno, nevesta prosi: Hram nek se diže na njenoj kosi, sreži je, skosi!“ "Neka ti bude! Ne treba kedra! Drešite šajke, sterite jedra, sekire britke dižite gore, nek pada dublje slovenske gore!" — Šajke se dreše, jedra im pupe, nose ih grudi duždeve ljube; stigoše šajke, sekira zveknu, jaukom silnim gora odjeknu, divovi gorski, večiti dubi, padaju u čast duždevoj ljubi, padaju s brda, padaju s dola, sa dubom jela, s borom topola: Gora je gola. Po goloj gori sam sever duše. Od zimne vlage, od letnje suše, goli sin gorin, željan slobode, il’ vodi pade, il’ kopnom ode. Sa vernim nožem, sa diljkom dugom bori se jedan sa turskom kugom; a drugi sinak Zagorke majke po moru goni duždeve šajke, po moru goni, u more roni, u tuđu službu, tužan, potoni, duždevu poznu natrašku kivan, sveti se sinak junačan, divan, oružjem tuđim, u tuđu slavu, ali krvniku zadaje stravu: Bije na Visu oklop-aveti, Majku si sveti. Al' ima l' slave rođenom robu? U pregalačkom, čilome dobu sloboda samo sramotu pere, sloboda dela, slova i vere; njome je samo krv prolivena junačke braće blagoslovena, njome se stare vidaju rane, njom će i robu sunce da grane, njome se davna osveta sveti, njome se ravne kršne vrleti do rodna polja, do sinja mora, njome se diči slava nam skora, Crna ni Gora. . . . 1878. Laza Kostić Tekst cele poeme: https://balasevic.in.rs/laza-kostic-d... Zanimljivosti: Jedna od najlepših poema Laze Kostića DUŽDE SE ŽENI ima čitav niz motiva. Momenat je, kad se Venecija oprostila strašne epidemije; kad će duždeva đemija da zaplovi na pučinu da baci prsten i venča se s talasima; kad se donosi rešenje da će se, iz blagodarnosti, zidati divna crkva Bogorodici od Spasenja, crkva Santa Maria della Salute, a za dobru podlogu crkve seći i poseći silne slovenske šume u Zagorju, u Dalmaciji, kojom je tada vladala Venecija. Laza Kostić je u ovoj poemi žalio seču slovenskih šuma za latinsku crkvu. Pa je tu dramsku svoju poemu zatim nastavio: od veka kad je Jadran bio duždev, do veka kad su Jadran i njegova vila dočekali slobodne Slovene, Srbe, Crnogorce, posle pada Nikšića i izlaska na more sa Barem i Ulcinjem. Лаза Костић Video i audio obrada: Bistrooki tim, 2. 2. 2026.    / @bistrookikutak   Naši sajtovi: https://balasevic.in.rs/ i https://antologija.in.rs/ Facebook:   / bistrooki.kutak   Instagram:   / bistrooki.kutak   X (Twitter):   / rimovanje   Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge YouTube kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)